Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Sli­ke zla i po­ru­ke mr­žnje ko­je re­žim da­ni­ma ša­lje cr­no­gor­skoj jav­no­sti, pre­ko se­bi bli­skih me­di­ja sva­ko­dnev­no na­ru­ša­va­ju bez­bri­žno dje­tinj­stvo na­še dje­ce. Oni ne shva­ta­ju da je stva­ra­nje hu­ma­nog dru­štva naj­bo­lja od­bra­na od zla. Na­ma se umje­sto hu­ma­no­sti nu­di ni­šta­vi­lo kao naj­ve­će do­stig­nu­će nji­ho­ve vi­še­de­ce­nij­ske vla­da­vi­ne. Čud­no je da se to de­ša­va pred oči­ma i uz po­dr­šku ta­ko­zva­nog de­mo­krat­skog svi­je­ta, Evro­pe i Ame­ri­ke. No, ono što vi­de svi ko­ji re­al­no gle­da­ju na de­ša­va­nja u me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci je či­nje­ni­ca da se Evrop­ska uni­ja ras­pa­da, neo­li­be­ral­ni pljač­ka­ši i he­ge­mo­ni­stič­ki ka­pi­ta­li­zam ta­ko­đe, ali to zva­nič­na Cr­na Go­ra ne­će da vi­di dok i sa­ma ne do­pu­zi do ru­še­vi­na i lič­no se u to uvje­ri. Ni­je­su u pi­ta­nju ne­zna­nje, ne­spo­sob­nost i na­iv­nost, već strah od uči­nje­nih ne­po­čin­sta­va i su­je­ta ko­je di­rekt­no ge­ne­ri­šu neo­d­go­vor­nost, a sa­mim tim i sprem­nost da se Cr­na Go­ra ko­nač­no po­mi­ri. Za­što ide­mo u pro­šlost, a ne u bu­duć­nost, za­što ga­zi­mo u bo­lji, a lju­bi­mo loš si­stem? Cr­na Go­ra je jed­na od ri­jet­kih ze­ma­lja u ko­joj ne­ma de­mo­kra­ti­je i slo­bo­de. Da­nas je u Cr­noj Go­ri naj­te­že bi­ti Sr­bin i opo­zi­ci­o­nar, čak ni po­pis sta­nov­ni­štva ni­je slo­bo­dan, a ka­mo­li iz­bo­ri. Znam mno­go iz­vor­nih Sr­ba ko­ji ži­ve u Cr­noj Go­ri, ko­ji su iz stra­ha da ne osta­nu bez rad­nih mje­sta gla­sa­li za ne­za­vi­snu Cr­nu Go­ru, a ko­ji se iz­ja­šnja­va­ju kao Cr­no­gor­ci i ka­žu da go­vo­re cr­no­gor­skim je­zi­kom. Za­to će na­ši pa­ra­zi­ti, ko­ji se­be na­zi­va­ju evro­pej­ci­ma, zbog asi­mi­la­ci­je Sr­ba i svih dru­gih zlo­dje­la oti­ći s po­li­tič­ke sce­ne kao bi­jed­ni­ci, jer sve što su ra­di­li i ra­de je usmje­re­no pro­tiv čo­vje­ka i nje­go­vih pra­va i slo­bo­da. To će naj­bo­lje na svo­joj ko­ži osje­ti­ti gra­đa­ni ko­ji­ma svi­jest i sa­vjest o cr­no­gor­skoj zbi­lji ni­je ja­ča stra­na, a ko­ji pre­sud­no od­lu­ču­ju o to­me ko će vr­ši­ti vlast. Oni će kad -tad shva­ti­ti da su bi­li igrač­ka u ru­ka­ma re­ži­ma i da su sli­je­pim vje­ro­va­njem u po­li­ti­ku ko­ju re­žim za­go­va­ra uni­šti­li svo­ju i bu­duć­nost onih ko­je pred­sta­vlja­ju. Oni su jed­na­ko kao re­žim od­go­vor­ni za sva de­ša­va­nja i po­dje­le u Cr­noj Go­ri. Umje­sto da ih bu­de stid što po­dr­ža­va­ju lo­po­ve i kri­mi­nal­ce, oni uče­stvu­ju u kra­đi na­še bu­duć­no­sti jer ne­ma­ju svo­je ja, to­li­ko po­treb­no da Cr­noj Go­ri ski­nu ja­ram s vra­ta. I nji­ho­va mr­žnja pre­ma srp­skom na­ro­du je to­li­ka da su sprem­ni da uči­ne sve sa­mo da mu na­u­de. Za­to na­kon iz­da­je Ko­sme­ta i Ru­si­je Cr­na Go­ra li­či na dr­ža­vu bez do­sto­jan­stva, na ze­mlju ko­ja je ba­ci­la pod no­ge sop­stve­nu isto­ri­ju, na dr­ža­vu bez oso­bi­na, na dr­ža­vu ko­rup­ci­je i kri­mi­na­la, na dr­ža­vu ko­ja ne­ma bla­ge ve­ze sa Cr­nom Go­rom Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog do­bro­či­ni­te­lja i mi­ro­tvor­ca. Za odr­ža­va­nje na vla­sti uvi­jek im po­slu­ži pri­ča o par­ti­za­ni­ma i čet­ni­ci­ma. To je po­dje­la na ko­ju vla­sto­drž­ci uvi­jek igra­ju ka­da Cr­nu Go­ru tre­ba po­di­je­li­ti. Knji­žev­nik Mi­ljen­ko Jer­go­vić ne­dav­no iz­ja­vi da kod nas, mi­sle­ći na pro­stor biv­še za­jed­nič­ke dr­ža­ve, Dru­gi svjet­ski rat ni­kad ni­je za­vr­šen. Na­ša sa­da­šnjost je za­pra­vo sa­da­šnjost tog ra­ta. Mi i kad raz­go­va­ra­mo, raz­go­va­ra­mo u me­ta­fo­ra­ma tog ra­ta. U sva­kom po­gle­du smo za­pra­vo u rat­nom sta­nju i za­i­sta je ta­ko, vra­ća­njem na pri­ču o če­ti­ni­ci­ma i par­ti­za­ni­ma mi pot­hra­nju­je­mo no­ve po­dje­le na ko­ji­ma Bal­kan po­či­va vje­ko­vi­ma. Na­ro­di ko­ji su do­ži­vje­li mo­ral­no či­šće­nje i pri­hva­ti­li zlo­či­ne u svo­je ime po­mi­ri­li su se me­đu so­bom. Ov­dje je u men­ta­li­te­tu lju­di da ni­kad ne pri­zna­ju da su po­či­ni­li zlo­či­ne. Oni zlo­či­ne no­se u svo­jim gla­va­ma kao svo­je naj­ve­će pod­vi­ge. Za­to ne­ma po­mi­re­nja. Kao što ne­ma do­brih i lo­ših, na­ših i va­ših kri­mi­na­la­ca, ta­ko ne­ma ni do­brih, ni lo­ših zlo­či­na­ca. Zlo­čin­ci su sa­mo zlo­čin­ci i ta­ko ih tre­ba tre­ti­ra­ti. Kad pad­ne­mo u zam­ku na­vi­ja­nja za na­še i va­še, on­da je to kraj zdra­vog ra­zu­ma i po­če­tak bez­u­mlja u kom se kri­mi­nal­ci i zlo­čin­ci naj­bo­lje sna­la­ze. Či­ni se da to vri­je­me in­ten­ziv­no tra­je.